FORENZICKA ANALIZA DNK U SRBIJI

SEMINAR "FORENZIČKA GENETIKA-ANALIZA DNK"
INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU
PRAVNI FAKULTET
ODSEK ZA KRIMINALISTIKU, DEPARTMAN U PANČEVU
organizuje:
SEMINAR IZ FORENZIČKE GENETIKE
(ANALIZE DNK)
Seminar će se održati od 21-23.12.2007.
Participacija polaznika iznosi 3000 dinara (studenti) i 5000 dinara (zaposleni). Uplatu izvršiti na žiro račun univerziteta br. 330-21000608-56 sa naznakom za seminar Forenzička analiza DNK.
Detaljnije informacije mogu se saznati na mail karmit@beocity.net
Seminar drže poznati teoretičari i praktičari forenzičke DNK analize iz Srbije i inostranstva.
Pravo na slušanje seminara imaju: studenti prava, kriminalistike, prirodnih nauka, advokati, tužioci, radnici MUP-a, pravnici.
Prijave se mogu poručiti na e mail: univerzitet10@gmail.com
Uplatnice sa participacijom i prijave mogu se poslati e mailom skenirane ili faksom na broj 013-516-732. Studenti IUNP mogu se prijaviti i u studentskoj službi u Pančevu.
POSLEDNJI ROK ZA PRIJAVU JE 15. 12. 2007.












BIOLOŠKO VEŠTAČENJE - SADAŠNJI TRENUTAK I PERSPEKTIVA

Dragan Obradović,
sudija Okružnog suda u Valjevu

UVOD

Pre samo četiri godine biološko veštačenje metodom DNK otiska je bilo skoro nepoznata vrsta veštačenja kod nas.1) O značaju ove vrste veštačenja, kao i mogućnostima da se na osnovu rezultata takvog veštačenja razreše najteža krivična dela, utvrdi - isključi očinstvo nekog lica, određena saznanja imao je veoma mali broj ljudi iz naše stručne javnosti2). Poseban značaj ova vrsta veštačenja dobija ratifikacijom Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prijemom naše zemlje u Savet Evrope s obzirom da je veštačenje biološkog materijala, koji se pronalazi na licu mesta posle izvršenja krivičnog dela, i uzima od pojedinih osoba u različitim fazama krivičnog postupka ili u postupku utvrđivanja - osporavanja očinstva u posrednoj, ali i veoma značajnoj vezi sa ostvarivanjem ljudskih prava. U korelaciji sa osnovnim ljudskim pravima i slobodama postavljaju se brojna pitanja u pogledu što potpunijeg regulisanja materije biološkog veštačenja, kao npr. domet ograničenja osnovnih ljudskih prava i sloboda sa aspekta povrede prava na privatnost, zbog zahteva da se od pojedinih lica u određenim sudskim postupcima uzme određeni biološki materijal radi upoređenja i identifikacije osobe koja je vlasnik određenog traga, tu su takođe i pitanja postojanja baze podataka, zaštite genetičke privatnosti i drugo.

U ovom radu pokušali smo da damo određene odgovore u pogledu značaja i primene biološkog veštačenja u sudskim i nekim drugim postupcima kod nas, a naročito da ukažemo na perspektivu ove vrste veštačenja i potrebu što detaljnijeg regulisanja pomenute oblasti kroz različite zakonske tekstove.

PRIMENA METODA DNK OTISKA

Uvođenje biološkog veštačenja DNK otiska pruža fascinantne mogućnosti za otkrivanje nepoznatih izvršilaca krivičnih dela uz istovremeno nesporno eliminisanje pojedinih osumnjičenih kao izvršilaca krivičnih dela. Sem upotrebe u krivičnom postupku ova metoda sve više se koristi i u paternitetskim sporovima utvrđivanja očinstva i materinstva, kao i prilikom utvrđivanja identiteta nestalih lica u toku sudsko-medicinskog veštačenja, a takođe i u oblasti od interesa za službe bezbednosti.

Slučaj Kolina Pičvorka je prvo veštačenje metodom DNK otiska u svetu, a uz pomoć ovog veštačenja rasvetljeno je ubistvo i silovanje dve devojke. Povodom ovog slučaja prvi put je sud u jednoj zemlji - Velikoj Britaniji, razmatrao pitanje dopuštenosti i dokazne vrednosti metode DNK otiska i u konkretnom slučaju ocenio da se ova metoda identifikacije osoba može prihvati i da su njeni rezultati pouzdani. Iste - 1987. godine, ubrzo po opisanom slučaju u Americi je rezultat DNK otiska sud prihvatio kao osnov za osuđujuću presudu. U periodu do 1990. god. američki sudovi u svih 50 država upotrebili su rezultat DNK analize u preko 2000 slučajeva. U izveštaju Komiteta za primenu DNK metode u kriminalistici Američke akademije nauka iz 1992. god. jasno se ističe da je to pouzdan metod identifikacije osoba, i da je njegova upotreba u dokazne svrhe sasvim opravdana. Ovo u potpunosti potvrđuje podatak da je osam lica osuđenih na smrtnu kaznu posle DNK testa koji ih je suštinski oslobodio krivice, pušteno iz američkih zatvora. Pokretanje slučaja Felker - slučaj pogubljenog čoveka čija se nevinost naknadno dokazuje putem biološkog veštačenja iznova je pokrenulo pitanje obaveznosti DNK veštačenja u slučajevima u kojima se izriče smrtna kazna u Americi (“Glas javnosti”, 29.8.2000).

NAŠA SAZNANJA O METODI DNK OTISKA

U našoj zemlji u najširoj pravničkoj javnosti suštinski postoje dva perioda u pogledu saznanja o metodi DNK otiska.

Prvi period je od 1997. god. kada su u Centru za primenu i razvoj PCR na Biološkom fakultetu u Beogradu kao referentnoj ustanovi te vrste započela prva veštačenja u krivičnim i paternitetskim postupcima, pa do 30.6.2000. god.

Do tog datuma u Centru za primenu i razvoj PCR Biološkog fakulteta u Beogradu kao referentnoj Ustanovi u našoj zemlji, bilo je urađeno 26 analiza u konkretnim predmetima, a jedna analiza je bila urađena u cilju identifikacije žrtava tokom NATO bombardovanja 1999. godine 1-2).

U krivičnim postupcima, analiza DNK otiska u tom prvom periodu vršena je kod četiri grupe krivičnih dela - ubistvo (najčešće -10 + 6), silovanje - (5), težaki slučaj razbojništva i razbojničke krađe (6) i zbog krivičnog dela - teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja (2). Broj krivičnih dela je veći od broja izvršenih analiza, jer su veći broj okrivljenih izvršili veći broj teških krivičnih dela za koje im se jedinstveno sudilo.

U to vreme pored pomenute ustanove DNK analize rađene su u još dve ustanove - ZSM Institut medicinskih službi KC Novi Sad i Institut bezbednosti u Beogradu, čije veštake su obučili molekularni biolozi iz Centra za primenu i razvoj PCR.

Problem pomenute dve ustanove u to vreme bio je što su veštačenje vršili sa tzv. “varijabilnim lokusima” za razliku od Centra koji je u svojoj laboratoriji za DNK analize standarno primenjivao analize 13 tzv. “hipervarijabilni lokus” koji su u skladu sa preporukom EDNAP grupe (Evropske komisije za DNK profilisanje) na bazi analize DNK otiska 12 hipervarijabilnih gena a suštinski koristio sistem od 13 genskih lokusa koji se poklapa sa KODIS - bazom podataka osuđenih prestupnika u SAD.

U prvoj polovini 2000-te godine tadašnji Zakon o krivičnom postupku nije predviđao mogućnost biološkog veštačenja u svojim odredbama. U periodu do 15.8.2000. god. pravnosnažno je bilo okončano samo pet predmeta u kojima je vršena DNK analiza i u jednom od tih predmeta obavljena su tri veštačenja od kojih je treće - superveštačenje obavio Centar za primenu i razvoj PCR u Beogradu.

U tom periodu Vrhovni sud Srbije još uvek nije zvanično zauzeo bilo kakav stav povodom biološkog veštačenja DNK otiska. Međutim, u jednom predmetu Okružnog suda u Novom Pazaru, Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem iz 1998. god. kojim je ukinuo prvostepenu presudu, naložio prvostepenom sudu da izvrši veštačenje preko Centra, u smislu utvrđivanja činjenica da li je optuženi otac oštećene, (u pitanju je bilo krivično delo silovanja i rodoskrvnjenja), te je tako posredno ovim svojim nalogom Vrhovni sud Srbije biološko veštačenje DNK otiska prihvatio kao dokaz koji se može ravnopravno koristiti sa ostalim dokazima u skladu sa odredbama tadašnjeg ZKP.

U drugoj polovini 2000. te godine na Godišnjem savetovanju sudija u organizaciji Vrhovnog suda Srbije pojavljuju se prvi radovi - dva rada iz ove oblasti koji za pravosuđe Republike Srbije predstavljaju prekretnicu. U pitanju su bili radovi “veštačenje DNK u krivičnom postupku i veštačenje DNK otiska u krivičnim postupcima kod krivičnog dela silovanja”. Suštinski u pravosuđu Republike Srbije započeo je drugi period, za koji možemo da kažemo da kontinuirano traje i danas.

Najvažnije karakteristike tog perioda su:

U ovom periodu značajno se povećavaju vrste i broj grupa krivičnih dela u kojima je tražena ova vrsta veštačenja. Između ostalog tu su sada i krivična dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, kao i razna krivična dela ubistva izvršenih u ratnim (oružanim) sukobima na prostorima bivše SFRJ kao i na prostorima Kosova i Metohije.

Broj predmeta u Centru za primenu i razvoj PCR višestruko se povećao. Njihove usluge koriste policijski i pravosudni organi u Republici Srbiji, Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Stalno se povećava i vrsta uzoraka od kojih se može izvršiti analiza DNK otiska. Tako su pripadnici policije prilikom uviđaja kod izvršenja krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti putem paljevine, pronašli gumene rukavice, koje je najverovatnije koristio izvršilac krivičnog dela. U Centru su na osnovu materijala koji je pronađen na tim rukavicama - znoj sa unutrašnje strane ruku, stručnjaci sačinili DNK profil izvršioca krivičnog dela.

Za potrebe MUP RCG tokom 2001. god. izvršena je identifikacija šeste žrtve eksplozije u Beranama u jednoj porodičnoj kući, na osnovu prijave o nestanku jednog lica od strane njegove rodbine (“Glas javnosti”, 4.6.2001).

Centar za primenu i razvoj PCR uradio je analizu DNK otisaka u deset slučajeva , za potrebe policije i pravosudnih organa Republike Srpske. Na teritoriji BIH postojale su u to vreme laboratorije za DNK analizu u Sarajevu i Tuzli, a kasnije je započela sa radom i laboratorija u Banjaluci.

U međuvremenu povećao se broj ustanova koje obavljaju DNK veštačenja. To sada radi i Institut za sudsku medicinu u Beogradu, Institut u Vinči i Poljoprivredni fakultet u Beogradu.

Zahvaljujući donaciji Međunarodne komisije za nestala lica (ICNP) na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu instalirana je najsavremenija oprema za DNK analize pa je 10.9.2002. god. započela sa radom DNK laboratorija u okviru ove Ustanove. U protekle dve godine ova laboratorija je uradila više hiljada DNK analiza3).

Pomenuta laboratorija vrši identifikacije na osnovu dostavljenog materijala iz masovnih grobnica u BIH, Republici Srpskoj, Srbiji kao i sa teritorije Kosova i Metohije, koje podatke im dostavi UMNIK. Identifikacija posmrtnih ostataka nestalih lica, dugo vremena vršila se u četiri laboratorije u zavisnosti od prirode analize koja je bila zahtevana.4) Laboratorija vrši tzv. dodatne analize - ciljane analize i to y hromozoma kada su dostupni srodnici po muškoj liniji, odn. mitohondrijalna DNK - kada su dostupni samo srodnici po ženskoj liniji smrtno nastradalih lica, čija se identifikacija traži.

Od 1.1.2004. god. ova laboratorija je počela da obavlja DNK analize i u sudskim postupcima ali i po privatnim zahtevima i dosada je u najrazličitijim postupcima obavljeno preko osamdeset DNK analiza za potrebe pojedinih sudova na teritoriji Republike Srbije, Republike Crne Gore, ali i sa teritorije Republike Srpske u krivičnim i paternitetskim postupcima, ali i u postupcima identifikacije NN lica, nestalih beba, dokazivanja roditeljstva.5) U nekim predmetima veštaci iz ove Ustanove su na zahtev pojedinih sudova radili i ponovno odn. superveštačenje. U svom radu veštaci iz ove Ustanove koriste sistem Identifier (Applied Biosystems) - komplet za forenzičke analize, za analizu 16 genetičkih markera koji se u svetu standarno koriste u forenzičkoj genetici, mada mogu da koriste još jedan broj markera u različitim slučajevima.6)

U ovom momentu na teritoriji naše zemlje postoje tri savremeno opremljene laboratorije - Institut za sudsku medicinu u Beogradu, Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu i Institut bezbednosti u Beogradu, gde se radi na identičan način, sa istim kitovima, kompatibilno. Očekuje se da u prvoj polovini 2005. god. i MUP RS dobije modernu laboratoriju za DNK.

ZAKONSKA REGULATIVA

Zakonik o krivičnom postupku, koji je počeo da se primenjuje krajem marta 2002. god. u tadašnjoj SRJ, doneo je jednu značajnu novinu - mogućnost određivanja biološkog veštačenja.7) Pa je tako bilo propisano, da prilikom pregleda i obdukcije leša, kao i prilikom veštačenja telesnih povreda, dužnost veštaka je da obrati pažnju na nađeni biološki materijal (krv, pljuvačka, sperma i urin), da ovaj materijal opiše i sačuva za biološko veštačenje ako ono bude određeno.

Propisivanje ove dužnosti veštaka suštinski predstavlja uvođenje biološkog veštačenja u Zakonik o krivičnom postupku.

S obzirom da je SRJ prestala da postoji, članice sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora su u skladu sa odredbama Ustavne povelje materiju krivičnog postupka regulisale na sledeći način:

- Republika Srbija je preuzela odredbe Zakonika o krivičnom postupku i donela Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku u kome nema odredaba koje bi se isključivo odnosile na biološko veštačenje,

- Republika Crna Gora je u međuvremenu donela svoj Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. list RCG”, br. 7/04 ) u kome je u potpunosti u odredbama koje se odnose na veštačenje (član 129. st. 4. i član 132. st. 3.) zadržala rešenja iz Zakonika o krivičnom postupku SRJ od decembra 2001. god.

Strogo formalno Vrhovni sud Srbije kao najviša pravosudna instanca u Srbiji do današnjeg dana nije zauzeo bilo kakav izričit stav koji se tiče biološkog veštačenja metodom DNK otiska. Suštinski taj dokaz se ceni u sklopu sa svim ostalim izvedenim dokazima, u svakom pojedinačnom predmetu, što smatramo da je apsolutno prihvatljivo i opravdano.

ZNAČAJ I PROBLEMI

Iz svega rečenog proizilazi da je značaj biloškog veštačenja nesumnjiv. Naime, uvođenje veštačenja bioloških tragova putem DNK otiska u našoj sudskoj praksi otvara nove mogućnosti u veštačenju bioloških tragova, pozitivno utiče na skraćenje trajanja i na smanjenje troškova krivičnog postupka, ima izuzetan značaj u rasvetljavanju pojedinih krivičnih dela, uz istovremenu primenu i u dokazivanju biološkog porekla deteta.

Upotreba ove metode je pouzdana u identifikaciji osoba, osim kod homozigotnih blizanaca. Stoga je treba primenljivati u postupcima dokazivanja očinstva i materinstva i u drugim postupcima.

Međutim, da bi se dobili kvalitetni - upotrebljivi rezultati posle obavljenog biološkog veštačenja moramo se potruditi svi mi koji postupamo u toku krivičnog postupka - kao predstavnici pravosuđa ili policije, da što pre prevaziđemo probleme na koje smo ukazivali i pre četiri godine, a koji i sada postoje. Evo šta je sada po našem mišljenju najbitnije:

- Neophodna je kvalitetna edukacija svih službenih lica koja postupaju prilikom uviđaja na licu mesta (istražnih sudija, javnih tužioca, odgovarajućih službi MUP) u cilju sagledavanja značaja biološkog materijala pronađenog prilikom uviđaja i njegove upotrebljivosti za veštačenje;[img][/img][img][/img][img][/img]

Genetska identifikacija, genetsko testiranje i genetski profil su tehnike kojim se vrši identifikacija između individua iste vrste koristeći pritom samo uzorke njihovih dezoksiribonukleinskih kiselina (DNK), odnosno genetskog materijala. Ovakva upotreba genetskog materijala je predstavljena 1985. na Univerzitetu Lajkester od strane njenog izumitelja gospodina Aleka Džefrisa.

Upoteba DNK analize [uredi]

Dvoje ljudi mahom imaju veliku većinu DNK sekvenci zajedničkih. Genetska identifikacija se služi mikrosatelitima - sekvence koje se ponavljaju i imaju visok stepen varijacija. Dvoje ljudi koji nisu u krvnom srodstvu će imati različit broj mikrosatelita na datom lokusu. Koristeći PCR za utvrđivanje stepena ponavljanja sekvenci na nekoliko lokusa, moguće je pronaći istu sekvencu koja u normalnim okolnostima nikad ne bi mogla biti uspostavljena igrom slučaja.

Sudski veštaci koriste u velikoj meri genetsku identifikaciju kako bi utvrdili moguću vezu između uzoraka krvi, vlakna kose, pljuvačke ili sperme. Ovaj način identifikacije je takođe pomogao u mnogim slučajevima gde su pojedinci nepravedno okrivljeni i njihova nevinost ustanovljena. Takođe se koristi u studijama o populaciji divljih životinja, testiranjima za utvrđivanje očinstava, identifikaciji leševa, i utvrđivanje sastava prehrambenih proizvoda. Ova vrsta identifikacija se takođe našla korisnom u postavljanju hipoteza o modelu ljudske dijaspore u preistorijskom vremenu.

Testiranje se vrši prema pravilniku onog sudskog tela koje takvo testiranje i zahteva. Ovakva vrsta testiranja je obično dobrovoljna, ali može se tražiti i na osnovu sudskog naloga. Nekoliko pravnih sistema u različitim državama su počele sa sastavljanjem jedinstvenih baza podataka koji sadrže genetske informacije utvrđenih osuđenika. Do 2005. Velika Britanija trenutno ima najveću bazu podataka ove vrste na svetu sa više od 2 miliona uzoraka. Veličina ove baze podataka i brzina njenog rasta je od posebnog interesovanja nekih grupa koje zastupaju građanska prava u Velikoj Britaniji, gde policija ima visok stepen prava i moći da dođe do uzoraka od interesovanja pa čak ima i pravo na zadržavanje istih iako se dođe do oslobađajuće presude u slučaju.

Proces Genetske identifikacije [uredi]

Genetska identifikacija počinje time što se DNK u celosti izvadi i ćelija koje mogu biti uzorci krvi, pljuvačke, sperme ili bilo koje druge vrste tkiva. Najčešći metod je bris iz grla.

Zatim RFLP (restriction fragment length polymorphism) analizom se seče lanac DNK-a pomoću restriktivnih enzima u kraće fragmente koji se lakše razdvajaju pri elektroforezi u želatinu od agaroze. DNK molekul je negativno naelektrisan, i pri elektroforezi se kreće od negativne anode prema pozitivnoj katodi. Razdvojeni fragmenti se na želatinu vide kao kratke horizontalne crtice koje se pomoću tehnike zvanoj Southern Blot prebace sa želatina na najlon membranu. Ovaj DNK uzorak se zatim tretira sa DNK uzorkom koji je obeležen radioaktivnim materijalom i koji se veže na unapred utvrđenu DNK sekvencu. Suvišan radioaktivno obelenžen DNK molekul se spere. Rentgenski film se stavi ispod najlon membrane i na taj način se snimi celokupni uzorak i ono što je najbitnije jasno je vidljiv onaj deo DNK-a molekula koji je bio obeležen radioaktivnim DNK molekulom. Krajnji produkt je film sa jasno vidljivim horizontalnim crticama koje nazivamo DNK profilom.
Желатин од агарозе на којем се виде фрагменти ДНК молекула током електрофорезе. На врху слике је анода, а на дну катода, и ДНК молекул се креће од негативно наелектрисане аноде, ка позитивно наелектрисаној катоди, при чему се ДНК фрагменти раздвајају при дну желатина.
Želatin od agaroze na kojem se vide fragmenti DNK molekula tokom elektroforeze. Na vrhu slike je anoda, a na dnu katoda, i DNK molekul se kreće od negativno naelektrisane anode, ka pozitivno naelektrisanoj katodi, pri čemu se DNK fragmenti razdvajaju pri dnu želatina.

Od nedavno nova tehnika za genetsku identifikaciju je počela da se primenjuje AFLP (amplified fragment length polymorphism). Ova nova tehnika je slična RFLP (restriction fragment length polymorphism) analizi, ali novina je da ima dva dodatna procesa amplifikacije, to jest uveličavanja DNK uzorka i posebno napravljenih primera. AFLP analiza je trenutno krajnje mehanički proces i omogućava lak način za dobijanje genetskog stabla pomoću kojeg se vrši poređenje uzoraka jedne osobe sa drugom. Jedan od najmodernijih i najčešće upotrebljivan način za dobijanje DNK profila u sudskim procesima je polinukleotidna lančana reakcija (PCR). Polinukleotidnom lančanom reakcijom se uvećavaju unapred određeni regioni molekula DNK, to jest unapred određenih DNK sekvenci za koje se zna da imaju visok stepen varijacija između ljudi. Ovaj proces amplifikacije omogućava naučnicima da započnu istraživanje sa veoma skromnim uzorcima, i krajnjim produktim koji garantuje uspostavljanja veze imeđu datih uzoraka u odnosu od 1 prema milijardi. Polinukleotidna lančana reakcija je do sada najupotrebljivani metod za prezentiranje DNK dokaza u sudskom veštačenju.

Obazriva upotreba DNK dokaza [uredi]
Желатин коришћен у судском процесу. V је за жртву, док су Jeans и Shirt пронађени на месту злочина натопљени жртвином крвљу тако да јасно можемо да видимо да све три траке, мајица, фармерке и жртва имају исте хоризонталне цртице. ТД је за осумњиченог те можемо да видимо да је његова крв нађена на одећи жртве као и на самој жртви, што значи да је осумњичени био присутан на месту злочина.
Želatin korišćen u sudskom procesu. V je za žrtvu, dok su Jeans i Shirt pronađeni na mestu zločina natopljeni žrtvinom krvlju tako da jasno možemo da vidimo da sve tri trake, majica, farmerke i žrtva imaju iste horizontalne crtice. TD je za osumnjičenog te možemo da vidimo da je njegova krv nađena na odeći žrtve kao i na samoj žrtvi, što znači da je osumnjičeni bio prisutan na mestu zločina.

Tokom prvih godina upotrebe DNK kao dokaza u sudskim procesima, porotnicima je često bila predstavljena kompleksna ili netačna slika dokaza od strane branioca, kao na primer: data je mogućnost da određeni uzorak, to jest sekvenca ima šansu 1 prema 5 miliona da se nađe kod neke druge osobe. Branilac bi onda naveo primer da u zemlji od recimo 60 miliona ljudi, u toj zemlji bi se našlo 12 osoba koja bi imale istu sekvencu. To bi dalje značilo da od 12 osoba jedna je kriva. Ovakva manipulacija dokaza je lažna jer se polazi od toga da se osoba od DNK interesa nasumice bira iz populacije od 60 miliona. Međutim, porotnici moraju da shvate da pored genetskog profila, osumnjičeni ima i neke druge fizičke veze sa žrtvom (otisak prstiju, oružje kojim je ubistvo urađeno, nepostojanje alibija, itd.). Lažna ideja ili igranje dokaza da upostavljanje veze od 1 prema 5 miliona automatski znači nevinost od 1 prema 5 miliona je poznata kao advokatska laž (prosecutor’s fallacy).

Da bi se izbegle razne teorijske slučajnosti u utvrđivanju veza između uzoraka danas se vrši veliki broj ponovnih testiranja koji statistički gledano imaju grešku u reonu od 1 prema milijardu (100,000,000,000). Međutim, stepen grešaka u laboratorijskim procedurama može da bude mnogo viši od ovoga, i često laboratorijske procedure ne podržavaju teoriju pri kojima su se ove statističke broje izračunale. Na primer, slučajne mogućnosti mogu biti izračunate na osnovu mogućnosti da markeri iz dva uzorka imaju horizontalne crtice na istoj lokaciji, ali tehničar u laboratoriji može da zaključi na osnovu ovoga da slični, ali ne identični, atributi horizontalnih crtica mogu da budu rezultat grešaka u želatinu od agaroze. Međutim u ovom slučaju laboratorijski tehničar povećava mogućnost slučajnosti tako što proširuje kriterijume za nalaženje istovetne DNKa sekvence u oba uzorka. Nedavne studije su pronašle visok stepen grešaka što može biti od velike brige i dileme kad je reč o genetskom materijalu kao glavnom dokazu u sudskom procesu [1].Pažljivi porotnik neće svoju odluku doneti samo na osnovu genetskog dokaza, već na osnovu drugih faktora koji mogu da mu pomognu u donošenju prave odluke. Kimerija je samo jedan od primera gde nepostojanje genetske veze dva uzorka mogu da proglase krivog nevinim.

Kad se DNK dokaz uzima u obzir sledeća pitanja se moraju postaviti:

* Može li uspotavljena veze biti slučajnost?
* Ako ne, da li je moguće da je DNK dokaz namerno postavljen na mestu zločina?
* Ako ne, da li je osumnjičeni imao prilike da ostavi svoj genetski materijal na mestu zločina u skorašnjoj prošlosti?
* Ako da, da li to znači da je osumnjičeni kriv?

Lažni DNK dokazi [uredi]

Vrednost DNKa dokaza je nedavno uzdrmana kad su uzeti za primer nedavni slučajevi kriminalaca koji bi doturili na mesto zločina lažan genetski materijal. U jednom od gorih slučajeva krivci su stavljali tuđi genetski materijal čak i u svoje telo. Doktor Šniberger iz Kanade je silovao jednu od svojih pacijentkinja 1992. koja je prethodno bila pod jakim sedativima te se nije ničega sećala, ali je u njenom donjem vešu nađena njegova sperma. Doktor je dobrovoljno testiran tri različita puta i nikad nije uspostavljena veza između DNK sekvenci njegove sperme pronađene u donjem vešu i DNKa sekvence doktora Šnibergera. Na kraju se ispostavilo da je on hirurški sebi ugradio gumeni jastučić napunjen tuđom krvlju i antikoagulantima u svoju ruku.

Sudski procesi [uredi]

* 1988. Britanski pekar Kolin Pičfork je prva osoba koja je osuđena na osnovu DNK dokaza.
* 1989. seksualni nasilnik na Floridi Tomi Li Endruz je prvi Amerikanac koji je osuđen na osnovu DNK za zločin koji je počinio 1987.
* 1991. Alan Legere je prvi Kanađanin koji je osuđen na osnovu DNK dokaza za 4 ubistava koje je počinio dok je bio u bekstvu 1989. Tokom njegovog suđenja branioci su tvrdili kako veoma mala varijacija u genetskom reonu iz koga je osumnjičeni može dovesto to lažnog rezultata.
* 1992. DNK dokaz je korišćen kako bi se dokazalo da je doktor Džozef Mengele iz Nacističke Nemačke, sahranjen u Brazilu kao Volfgang Gerhard.
* Ova nauka je postala super poznata u medijima u SAD-u kada je 1994. tužilac koristio, uz pomoć eksperata i puno objašnjena šta je DNK, DNK dokaze koji su povezivali O Džej Simpsona sa dvostrukim ubistvom.
* U junu 2003. usled novih DNK dokaza, Denis Halsted, Džon Kogut i Džon Restivo su dobili pnovno suđenje. Trojica muškaraca su već odslužili 18 godina od njihove prvobitno 30+ godišnje kazne.
* Sudski proces Roberta Piktona je poznat po tome da je DNK dokaz korišćen isključivo kako bi se identifikovale žrtve i u mnogim slučajevima dokazalo njihovo postojanje.
* Marta 2003. Džosaja Suton je pušten iz zatvora nakon odsluženja 4 godine od svoje dvanaestogodišnje kazne za seksualni napad. Sumnjivi Sutonovi DNK uzorci su re testirani nakon što se otkirlo da je došlo do teškog kršenja pravila pri testiranju DNK uzoraka u policijskoj laboratoriji u Hjustonu, Teksas, SAD.

Jedna od najsavremenijih laboratorija za analizu DNK
Nove mogućnosti sa DNK
2. maj 2007.
Laboratorija za DNK MUP-a Srbije doprineće otkrivanju i najtežih krivičnih dela, ocenjuju stručnjaci i nadležni za rad te laboratorije. Laboratorija je među četiri najsavremenije u Evropi. Rad laboratorije omogućiće i rasvetljavanje nekih ranije izvršenih krivičnih dela, pod uslovom da su na odgovarajući način sačuvani biološki tragovi uzeti kao dokaz, kažu stručnjaci.

Agencija Tanjug

Načelnik Nacionalnog kriminalističko-tehničkog centra Lazar Nešić najavio je da će biti formirana i baza DNK-profila poznatih počinilaca krivičnih dela. On je rekao da će nova zbirka DNK-profila, uz već postojeću zbirku otisaka prstiju počinilaca krivičnih dela, "dodatno doprineti indentifikovanju učinilaca krivičnih dela, da li je osoba bila na određenom mestu itd".

Govoreći o strategiji razvoja centra u čijem je sastavu DNK laboratorija, Nešić je naveo da je MUP formirao i dva forenzička centra u Novom Sadu i Nišu, u kojima se "obavljaju radnje, na određenom nivou, u toj oblasti".

Ukazujući na značaj uvođenja sistema primene kvaliteta, na čemu se već radi, Nešić je rekao da će time biti omogućeno da materijalni dokazi budu validni u Srbiji i čitavom svetu.

"To znači da će, kada forenzičari završe kompletan posao, i materijalni dokaz koji izađe iz centra biti isto tako vredan kao da je rađen u bilo kom forenzičkom centru u svetu", objasnio je Nešić.

Šefica laboratorije za DNK Bojana Panić ukazala je u izjavi Tanjugu na značaj obavljanja analiza po evropskim i svetskim standardima u namenski uređenom prostoru koji je opremljen savremenim aparatima za te poslove.

"Za DNK analizu mogu da posluže praktično bilo koje ćelije ljudskog organizma - krv, sperma, ćelije kože i usana koje mogu da se nađu na opušcima, čašama... ", precizirala je Panić.

Prema njenim rečima, za analizu DNK, takođe, mogu da se koriste i bilo koja druga tkiva ljudskog organizma navodeći da se, "kada govorimo o leševima za te potrebe koriste zubi, koštano tkivo..."

Ona očekuje da će laboratorija za DNK uskoro početi da radi i naglasila da MUP dobro sarađuje sa sličnim laboratorijima u Evropi i zemljama u regionu.

Laboratorija MUP-a izgrađena je po visokim standardima "čistih soba", jer su korišćeni specijalni materijali koji sprečavaju sakupljanje prašine po zidovima.

Četiri odvojena sistema za filtraciju ne dozvoljavaju mešanje vazduha između prostorija a u odvojenim odeljcima obavlja se pregled materijala, izolacija DNK, priprema uzoraka za analizu kao i analiza DNK-profila.

Radni prostor razdvojen je na odeljenje za analizu forenzičkih uzoraka - pronađenih na mestu zločina, analizu referentnih uzoraka -nespornih uzoraka uzetih od osumnjičenih i analizu mitohondrijalnih DNK.

Zaposleni ulaze u prostorije za rad laboratorije pomoću magnetnih kartica, obučeni su u specijalna odela, što su novinari Tanjuga uočili prilikom nedavne posete toj labaratoriji.

Laboratorija za analize DNK nalazi se zgradi MUP-a u Beogradu, a najvećim delom izgrađena je i opremljena donatorskim sredstvima, 2,4 miliona evra obezbedila je Evropska agencija za rekonstrukciju.

Španija je izgradnju te laboratorije pomogla donacijom od 120.000 evra, a Vlada Srbije je obezbedila 700.000 evra.

Rad laboratorije omogućiće i rasvetljavanje nekih ranije izvršenih krivičnih dela, pod uslovom da su na odgovarajući način sačuvani biološki tragovi uzeti kao dokaz, kažu stručnjaci.

23. septembar 2007.
CSI: Belgrade
U poslednjih nekoliko godina smo zatrpani kriminalističkim serijama u kojim su obavezni učesnici forenzički naučnici, koji prošetaju mestom zločina, mahnu čarobnim štapićem sa malo vate na vrhu i - reše slučaj. Šta se sve nalazi iza čarobnog štapića i magije Holivuda?

Piše: Luka Mihajlović




Forenzika u najširem smislu podrazumeva primenu znanja i tehnologija iz različitih nauka u rešavanju pravnih pitanja. Ovaj tekst će se baviti verovatno najpopularnijom i nedovoljno shvaćenom oblašću forenzike - forenzičkom biologijom. Forenzička biologija vrši serološke i DNK analize fizioloških tečnosti i tkiva, s ciljem identifikacije i individualizacije jedinki, životinja ili mikroorganizama.

Neke od tehnika koje se koriste u forenzičkoj biologiji su prilično stare, ali su i dalje u upotrebi. Ovde spadaju antropološka ispitivanja (gde se pregledom tela mogu ustanoviti pol, rasa ili starost jedinke), analiza zuba, ali i serološka ispitivanja (kao što je, npr. odredjivanje krvne grupe ili prisustva odredjenog antitela).


Slika 1
Najvažnija grana moderne forenzičke biologije je DNK analiza. DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) predstavlja informacioni molekul u čijoj sekvenci gradivnih elemenata-nukleotida su "zapisane" instrukcije koje odredjuju razvoj i funkcionisanje svih živih bića. DNK analiza se koristi u forenzičkoj nauci da poveže osumnjičene sa uzorcima krvi, kose, pljuvačke ili semene tečnosti. Koristi se pri utvrdjivanju nevinosti prethodno osudjene osobe(nekoliko osoba osudjenih na smrt je pušteno na slobodu nakon analize DNK), kao i u različitim situacijama gde je potrebna identifikacija ljudskih ostataka, utvrdjivanje očinstva, poklapanje haplotipa organa donora i primaoca itd.

DNK analiza počinje ekstrakcijom DNK iz ćelija u uzorku krvi, pljuvačke ili druge pogodne telesne tečnosti ili tkiva. Izolacija DNK je relativno jednostavna procedura, dok do komplikacija dolazi uglavnom zbog lošeg kvaliteta ili male količine uzorka (Modifikovanu varijantu ekstrakcije je moguće izvesti u svakoj kuhinji). Jedan od osnovnih problema pri uzimanju uzorka je mogućnost kontaminacije. Ovakva situacija je posebno česta u slučajevima fizičkog konflikta ili silovanja.

Primenom posebnih procedura i pažljivom analizom moguće je razdvojiti uzorke više osoba, ali su rezultati često nedovoljni za donošenje zaključka. Da bi se izvršila identifikacija koristeći analizu DNK neophodno je izvršiti ekstrakciju referentne DNK, najčešće iz ličnih predmeta (četkica za zube, brijač), uskladištenih uzoraka (krvi, semene tečnosti), krvnog srodnika, prethodno identifikovanih posrmtnih ostataka ili direktno od osumnjičenog, iz uzorka sluzokože usne duplje.

Osnovne tehnike forenzičke biologije
PCR (eng. polimerase chain reaction) je tehnika koja služi za umnožavanje segmenta ili celog molekula DNK. PCR je razvijen 1983. godine i od tad je doživela veliki broj modifikacija i adaptacija. Danas je PCR u širokoj upotrebi u medicinskim i biološkim laboratorijama i koristi se za veliki broj zadataka, kao što su sekvenciranje gena i dijagnoza naslednih poremećaja, detekciju i dijagnozu infektivnih oboljenja, stvaranje transgenskih organizama i kreiranje DNK profila.


Slika 2
DNK se zagreva do temperature na kojoj dolazi do rasplitanja heliksa, nakon čega se pri hladjenju na molekule vezuju prajmeri, kratki fragmenti DNK koji su dizajnirani tako da ograniče deo molekula koji želimo da amplifikujemo. Dejstvom enzima Taq polimeraze na povišenoj temperaturi dolazi do ugradnje slobodnih nukleotida u komplementarni lanac izmedju prajmera i efektivno, stvaranja novog lanca DNK. Nakon obavljene reakcije ciklus se ponavlja. Nakon 25-30 ciklusa količina DNK je dovoljna za analize. Primena PCR omogućava analizu genetskog materijala iz samo jedne ćelije.


Slika 3
DNK gel elektroforeza je tehnika koja omogućava razdvajanje molekula DNK iz smeše na osnovu veličine. Pod dejstvom električnog polja molekuli DNK koji su nanešeni u gelu putuju i razdvajaju se na osnovu veličine (manji molekuli se manje "zapliću" u gel i putuju dalje, dok se veći fragmenti kreću sporije). Nakon bojenja gela moguće je identifikovati fragmente i doći do brojnih zaključaka. Uzorak izolovane DNK se stavlja u PCR uredjaj i nakon reakcije amplifikacije, dobijeni proizvodi se analiziraju.

Osnovni problem analize DNK leži u činjenici da je preko 99% sekvence identično izmedju bilo koje dve osobe. Da bi doskočili ovom problemu, naučnici su se okrenuli analizi tzv. otpadne - junk DNK, koja ne sadrži regione koji kodiraju proteine, a koja čini čak 95% DNK. Unutar junk DNK se nalazi veliki broj sekvenci različite veličine, porekla, položaja, itd. Forenzičarima su od interesa tzv. tandemske ponavljajuće sekvence, a medju njima tzv STR (short tandem repeats). Primer je sekvenca ATTCGATTCGATTCG, gde je ATTCG ponovljena 3 puta.


Slika 4
STR izmedju individua se razlikuju po prisustvu i odsustvu STR na odredjenim lokusima, kao i po broju ponovaka unutar odredjenog lokusa. STR se nasledjuju kombinacijom ovih genetskih elemenata oba roditelja. Krvni srodnici imaju sličan, ali ne i isti profil. Jedini slučaj kada je DNK profil STR dve jedinke identičan je u slučaju jednojajčanih blizanaca. Poredjenjem dovoljnog broja STR lokusa i brojanjem ponovaka unutar specifične sekvence moguće je stvoriti jedinstveni genetski profil individue. Trenutno je poznato oko 10.000 STR sekvenci u humanom genomu.

Forenzičari danas uglavnom koriste STR od 4 nukleotida zbog pogodnih osobina pri PCR reakciji. Broj alela prisutan u populaciji je dovoljan da omogući visok stepen diskriminacije izmedju individua. Pri analizi DNK koristi se 10-15 STR lokusa, pri čemu je verovatnoća da dve jedinke imaju isti profil oko 1 u milijardu. Policije EU, SAD, kao i Interpol imaju definisane lokuse koji su relevantni za analizu i koji se standarno ispituju pri forenzičkim analizama.

Primer: Upotreba DNK profila za utvrdjivanje očinstva
Tokom 90-ih se pojavio termin "prevara očinstva" da označi pojavu pri kojoj majka lažno optužuje muškarca da je biološki otac deteta. Podaci govore o tome da je čak 10-15% očeva žrtva ovakve prevare. Kako je ovaj podatak bitan u svetlu prava i dužnosti očeva, obaveza oko starateljstva pri razvodu, alimentacija i sl. sve se češće vrše analize utvrdjivanja očinstva.

Kao što je već navedeno, dete nasledjuje kombinaciju STR od oba roditelja. Na gel za elektroforezu se nanose uzorci PCR proizvoda majke, deteta, navodnog oca i tzv DNK merdevine, koje služe kao unutrašnji standard analize. Nakon obavljene elektroforeze gel se boji fluorescentnom bojom i posmatra pod UV svetlom (postoje i druge metode, ali je ova najčešća), pri čemu dobijeni rezultat liči na sliku 2. Uočava se da dete i majka imaju zajedničke trake( tj. STR lokuse), dok navodni otac nema zajedničke trake sa detetom. Na ovaj način može se zaključiti da data osoba nije biološki otac deteta.

Nepogrešivost?
Naravno, postavlja se pitanje tačnosti rezultata dobijenih ovim analizama. Da li su dokazi dovoljno čvrsti da pošalju čoveka u zatvor o kraja života? Ili da dodele dete osobi koja nije njegov otac? Nakon višegodišnjih diskusija, neprihvatanja rezultata, poboljšavanja metoda i obučavanja stručnjaka odgovor je jedno oprezno DA.

Od otkrića do sudnice?
Uzorak mora da bude otkriven (što samo po sebi može da utiče na integritet dokaza), nakon čega mora da se spakuje, obeleži i transportuje (što čini još nekoliko mesta za grešku). Pri dolasku u laboratoriju uzorak mora da se zavede, uskladišti, izvadi iz skladišta, sve vreme vodeći računa o tome da ne dodje do mešanja dokaza.


Slika 5
Nakon toga, naš uzorak mora da dodje do čiste radne zone gde mora da se propisno otpakuje i opiše. Tek sada može da počne laboratorijski rad, koji sa svoje strane nosi veliki broj mogućnosti za grešku, od nedovoljno iskusnog tehničara do loše pripremljenih rastvora. Nakon izvršenih analiza dolazi osetljiv proces interpretacije rezultata eksperimenata, gde je izuzetno bitan faktor objektivnost osobe koja vrši analizu. Tek nakon toga se priprema izveštaj o veštačenju.

I nakon svega toga, putovanje našeg uzorka nije gotovo. Uzorak mora da se premesti iz laboratorije i zavede u odeljenju sa policijskim dokazima, kao i propisno skladišti, u slučaju da se ukaže potreba za ponovnim analizama. Nijedan drugi tip dokaza nema ni blizu toliko prilika za uništenje, pogrešno rukovanje, kontaminaciju ili neku drugu nedaću, kao što je ima forenzički dokaz. Iz svih navedenih razloga neophodno je da porota, advokati, tužioci i svi koji mogu da utiču na ishod slučaja budu upoznati sa postupcima koje su korišćeni u dobijanju odredjenog forenzičkog rezultata.

Etička pitanja
U poslednjih nekoliko godina grupe boraca za ljudska prava protestvuju protiv primene DNK analiza, kao i stvaranja baza podataka DNK profila. I pored neosporne koristi u razrešenju zločina upotreba DNK izaziva i veliki broj etičkih dilema. U Velikoj Britaniji je predložen projekat stvaranja baze DNK profila cele populacije. Današnja britanska baza je najveća na svetu i sadrži preko 4,5 miliona uzoraka, kako osudjenika, tako i nevinih ljudi koji su bili sumnjičeni. Britanski pravni sistem dozvoljava zadržavanje uzoraka DNK ljudi koji su optuženi i oslobodjeni krivice za odredjeno krivično delo. Problem leži u pravu države da skladišti uzorke DNK nevinih ljudi, zbog povrede prava na privatnost.

Najozbijniji problem predstavlja korišćenje uzoraka u druge svrhe sem identifikacije. DNK sadrži informacije o mogućim zdravstvenim problemima, fizičkim i mentalnim predispozicijama itd, što su podaci koji se vrlo lako mogu zloupotrebiti (recimo od strane poslodavaca ili osiguravajućih društava).


Slika 6
Osim ovih problema postavlja se i pitanje greške. Ako je diskriminativnost metoda DNK profilisanja oko 1 u milijardu, uz primenu baze podataka od stotinu miliona ljudi ovakva tačnost više ne izgleda toliko velika, jer za navedenu hipotetičku bazu podataka podrazumeva grešku u otprilike 1% slučajeva.

Još jedan zanimljiv problem u primeni baza podataka je primećen u Sjedninjenim Državama. Naime, u nekoliko slučajeva je utvrdjeno delimično preklapanje DNK profila kriminalaca koji su na služenju kazne sa uzorcima sa mesta novih zločina. U ovom slučaju ne može biti reč o istom počiniocu, ali je statistički vrlo verovatno da je u pitanju član porodice osudjenika. Etički problem je u sledećem - ako se, počiniši zločin, osudjenik odrekao prava na svoju privatnost (pri čemu je i njegov uzorak DNK deponovan u bazi), da li država ima pravo da zahteva uzorke DNK članovima njegove uže ili šire porodice i time ugrožava njihova prava. Ovo pitanje, naravno, još nije rešeno i predmet je intenzivnih debata.


Slika 7
Iz svega navedenog se može zaključiti da tehnologija DNK analize omogućava sprovodjenje pravde na način koji je do skora bio nezamisliv, uz veliku dobrobit za društvo, ali i da postoji ogroman potencijal za zloupotrebu. Da li je verovatnoća greške dovoljno mala? Da li država ima pravo da "uzorkuje" celu populaciju? Da li je pravni sistem dovoljno razvijen da spreči mogućnosti zloupotreba? To su,svakako, teme o kojim treba razmišljati.

izvor>
b92